Oтац Теша

 

„Баш сам се нешто недавно сетио оца Теше.“

„Добри наш Теша, нек му Бог душу прости. Е то је био добар свештеник и учитељ.“

„Фин је био према нама. Кад смо били деца увек неки слаткиш, пециво, сок. После кад смо ишли у богословију исто, тутне који динар. А прозвао га народ Неутешни Теша, мени то ружно било.“

„Па пази, није био песимиста али могу да разумем да је деловао тако онима који га нису добро познавали.“

„Сећаш се кад смо појали на неком венчању, не знам да ли си ти био са мном, и он у беседи почео да се жали колико се људи разводе, те због овога, те због онога. Младенци управо венчани, озарени, а Теша поучава: 'Немојте брак олако схватити, чега све нема, муж вара жену или се прокоцка и уништи породицу, жена пати за родитељима и оде, не могу да имају деце па се не трпе...' Ма све живе разлоге за развод набројао, могуће престравио људе, а можда им је дао и неку идеју.“

„Хахаха... На једној литургији за Васкрс, пуна црква народа. И он почиње беседу, шири разочарано руке и вели, све онако са бачванским нагласком: 'Па по-гледајте ово! Ово је срамо-та! Овако мало народа! Стид и срам да нас је, тако нам је слаба вера!'“

„Сећаш ли се, средили најзад црквени торањ, после колико, сто година... ? Дошао владика и доста света на храмовну славу, и Теша опет у свом маниру: 'ето, на којем нам је месту вера и Бог, само смо торањ средили, какви смо, никакви, добро нас добри Бог није све побио'. Отприлике тако. “

„Јао, хаха, сећам се, све преко микрофона, тада било лоше озвучење, одзвањало као под шатором на вашару: 'Не ва-ља-мо!' “

„А по себи је највише умео да оплете.“

„Да, да. Живео скромно и око тога се никад није жалио, него око духовног стања. Помаже Бог, оче - а он: да ми не помаже проп'о бих давно. Како сте, оче – никако, само грешим, само Бога живцирам.“

„А није то говорио као ови модерни што говоре, правећи се подвижницима, он је то стварно мислио и осећао.“

„Јашта, није он никад ни лагао нити се правио да је нешто што није. Често би се заплакао док даје саучешће породици, а онда би опојао покојника крајње смирено, тако да се други утеше. Е на сахрани стварно никада није мрачио, ту је увек помињао Васкрсење и крепио колико се у тој прилици уопште и могло.“

„Једном сам га видео да плаче у олтару.“

„Озбиљно?“

„Да, да ли је био Велики Четвртак или петак, тако нешто. Није плакао-плакао, него видиш, само отире сузу, нека свечана туга.“

„Ето. Па, да. Свечано је и живео, тако се некако и држао, у свему. Свечано, торжествено... иако би неко рекао, ето, незнатни сеоски поп. Али увек био уредно ошишан и подбријан, ципеле угланцане... Возио оног распалог југа цео свој век али био југић увек беспрекорно чист. “

„У њему је и умро, сирот, док је делио брашно и уље. Срце га издало.“

„Жао ми што нисам могао на сахрану.“

„Много света дошло. И цело циганско насеље.“

„Да, Роми су га волели.“

„Некако их је прихватио и они њега. Сећаш се да је Сава што продаје лубенице једно време и певао за певницом?“

„Да, да, снимио га Теша да има добар глас и научио га на јектеније да одговара.“

„И с оном породицом К. се био зближио. Није Теша имао своје деце, рано и удовац остао и прихватио ту сиромашну децу из свог комшилука скоро као своју. Он их је и исшколовао само им забранио да то говоре њему за живота.“

„ И причај ти шта хоћеш, скоро нико кога је отац Теша венчао није се развео, хехе...“

„На крају је и за живота целу цркву с народом обновио!“

„Хахах, критика уродила плодом! А и волели су га парохијани, био је он добра душа.“

„Па и ми смо га волели.“

Ту мало заћутасмо, па се скоро у исти мах прекрстисмо.

„Вјечнаја памјат.“

„Царство му небеско.“

(Марко Радаковић. Слика: Џофри Ропер)

Сличне приче овде