Живи Свети Сава

Сричемо беседу Светог Саве о правој вери, а храмови пусти.

Говоримо како је школе зидао, а нама се школе затварају.

Причамо како је увео медицину у Србији, а не дамо лекарима да поштено раде и спашавају животе.

Поменемо и како је сиротиште направио, а многи од деце праве сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.

Сетимо га се  једном годишње, пуна нам уста његовог имена. Правимо церемоније и сечемо крупна слова која лепимо на позоришне завесе.

А шта Свети Сава има од наших представа ако  је то представљање прошлости за коју не маримо?

И шта ће Богу наши посољени хлебови ако обљутавимо и не дајемо плод?

Но,  помињемо Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.

Ако је за нас Свети Сава жив, онда чинимо његово дело!

Испунимо храмове молитвом.

Пожуримо ка свима који су у невољи, да им пружимо руку и вратимо наду.

Поштујмо знање више од имања.

Ценимо доброту више него титулу.

Највише се боримо за децу. Њима се највише радује Свети Сава. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине.

Поштујмо своје учитеље, јер нас воде ка истини и поштењу.

Зидајмо болнице и не отимајмо од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћемо платити својом вечношћу.

Младима дајмо знање и прилику да помогну  ближњима,  народу, држави и цркви. Ако не дозволимо паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће нам касније будале одлучивати о животу. Штитимо и волимо своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Ако је не заштитимо и не заслужујемо судбину бољу од ишчезнућа. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, име Светог Саве биће у Србији попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће га само историчари мртвих цивилизација.

Већ сад неки доживљавају Светог Саву као персонификацију идеологије која их заварава да су као народ предодређени за рај. Али неће их он штитити само зато што мрдају уснама  уз оне две строфе химне које знају.

Нико није предодређен за рај, нити један народ полаже посебна права на Небеса. Ничија крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа. Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.

Не сводимо Светог Саву на меланхоличну прошлост  јер нам садашњост и будућност измичу пред носем, а ми не следимо његов пут.

Не приказујмо га као паганску легенду, не хулимо на Бога Свемоћнога придајући Светом Сави својства Божија.  Он је човек, попут нас, који је Господу у љубави пришао и Господ га је к Себи пригрлио.

Свети Сава је жив. Жив, због Христа Којем је служио и Који га је као Свога препознао.

И он ће остати жив, ма колико пута га неки сахрањивали, спаљивали, протеривали, помињали испразно у вестима и политичким говорима.

Жив је, ма колико желели да га измене, оскрнаве, извештаче, испагане, ма колико несвесно желели да га убију и од живог Светог направе мртви мит.

Свети Сава је жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.

Због њих морамо да се одмах оставимо злог пута.

Због нас самих,  не гледајмо Светог Саву само као покојног великана, јер он је жив. Докле год је храбрих, пожртвованих, верујућих, оних које воле, стварају, лече, васпитају, моле, дотле живи оно што је Сава покренуо и надахнуо, дотле сија Светосавље. А Свети Сава остаје жив пред Лицем Божијим у вечности.

И остаће жив.

Ми сами себе закопавамо и убијамо.

(Марко Радаковић)

НАПОМЕНА: Ово је измењен старији текст. Мој стил и садржај писања се значајно променио од кад сам написао оригинални текст, који је већ и неукусно насловљен "Мртви Свети Сава". И још је ту било неукуса, од чега је највећи да је написан у првом лицу, из перспективе Светог Саве а ту је и нека неприлична ватреност. Тада сам то доживео као неку стилску вежбу, смео израз, више то но беседу или теолошки текст, али се као пожар раширило интернетом. Иако ни овим горњим текстом нисам сасвим задовољан, сматрам да је бољи од изворног. Писању и теологији се учи временом и искуством, сви смо склони грешкама. Опет, лепо је што се људима свиђа и оригинална верзија али лично сматрам да је ова боља из више разлога.