Дом као Црква и Црква као дом

 

Потребно је трудити се да свој дом учинимо Црквом и Цркву својим домом. То чини Свети Дух ако се ка Њему крећемо.

Тако да је лепо и корисно, Богу угодно и мило, украшавати свој дом иконама, палити кандила, кадити, а пре свега узносити у свом дому молитве Богу, што лично, то породично. Крсне славе да нам не буду теревенке него продужетак Литургије. Подразумева се, милосрђе, стрпљење, љубав, нада, сав наш врлински живот да буде у сагласју са нашом вером. Да наши гости имају осмех на лицу кад помисле на наш дом.



И слично, у храм Божији да не улазимо као у неку институцију, у којој извршавамо неке своје религијске потребе. У цркву улазимо као у наш дом, где је Бог Отац - Отац тог дома, а Христос Глава у Којем смо сједињени, Свети Дух објединитељ, давалац сваке добре воље и благог дара. Ту су људи које волимо, ту се с Богом сједињујемо, учимо и заједно напредујемо, служимо једни другима, као у породици.

Не заборавимо да је и сваки дом Бог благословио и да се он ни не може градити без Њега: „ Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар.” (Пс. 127, 1) Оснивање и одржавање дома подразумева одговорност и мудрост: „Мудрошћу се зида кућа и разумом утврђује се. И знањем се пуне собе свакога блага, драгоцена и мила.” (Приче 24, 3-4 ) „Проклетство је Господње у кући безбожниковој, а стан праведнички благосиља. ” (Приче, 3, 33 )

Господ Исус Христос често користи слику дома или куће у својим параболама и поукама. Тако каже да ће камен који одбацише зидари постати глава од угла, тј. Он Сâм ће бити најважнији камен у зидини Цркве, Дома Божијег (Лк. 20, 17 позивајући се на Исаију 28, 16 ). Говори о потреби да се дом зида на чврстом, а не песковитом тлу (Мт. 7, 25), тј. о потреби да човек себе утврђује у Богу. Противећи се идеји да Он демоне изгони јер је њихов, Христос закључује да „дом који се раздели сам у себи, неће се одржати”. (Мт. 12. 25 ) Царство небеско пореди са домаћинством: „У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место.” (Јн. 14, 2; слично 1.Тим. 3, 14 )

Наш истински Дом је долазеће Царство Божије, где су сви наши преминули и живи сродници, али и пријатељи и ближњи, анђели и Свети, где смо сви породица у Живом Богу. Дом у свој својој пуноћи. Све што је Бог делао у људској историји, од нашег стварања преко склапања Савеза са праоцима, до доласка Сина Божијег у свет, све је то део Његовог домостроја. Он је стројио и строји дом. Тако да не смемо да заборавимо да је све оно што смо призвани да градимо у свом дому, сва она пажња, старање, љубав, брига, пожртвовање али и мир, благост, радост – све је то само одраз Божијег Дома у који смо призвани да дођемо. Храм Божији, зато што је место сусрета Неба и земље, јасно да ћемо заволети, као Божији и свој дом.

„Господе, заволех лепоту дома Твога и место насеља славе Твоје.” (Пс. 25, 8 )

А ја по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме. (Пс. 5, 8 )

... чувај пуноћу Цркве своје, освети оне који љубе красоту дома твога ... (из заамвоне молитве).

Јер је сваки дом сазидан од некога, а онај који је све саздао јесте Бог. (Јевр. 3, 4 )

Тако да је и јасна пракса у нашој Цркви да се молимо Богу за освећење дома, да је наш парох добродошао кад нам освећује воду и кропи њоме зидове молећи «Благослови, Боже, дом овај и све оне који бораве у њему». Тиме је и крсна слава својеврсна литургија (богослужење) дома, богослужење породице, неодвојиво од богослужења Цркве, тј. продужетак евхаристијског заједништва.

Завршићу позивом Светог Јована Златоустог: „Претворите свој дом у Небеса”.

Марко Радаковић

Коментари