Страдају добри
људи, па и свети људи, а Бог као да ћути.
Зашто, како? Ко
то може да зна?
Запамтио сам са
часовâ Омилитике илити црквеног беседништва један савет. Тишина је значајан део
добре поуке. Направи паузу током беседе, немој да звучи као непрекинут низ
реченицâ. Ћути мало. Најчешће пауза дође после постављеног питања јер добра
беседа мора да нас натера да се запитамо. Нешто слично као што сам ја раздвојио
овај пасус, направио простор за упитаност. Не мора то буквално бити неко
питање, може бити нека веома важна истина после које мораш оставити неки
простор човеку да је усвоји (или одбаци, али остави му простор, његово је шта
ће с тим). Кроз то ћутање, оно управо чуто добија на некој посебној важности. У
тим треницима тишине слушалац у себи
довршава оно што је беседник покренуо.
Беседник присутнима даје који моменат,
поручујући уједно: верујем да ћете и сами одгонетнути куда смо заједно пошли. И
често беседа почне тешко, напето, са проблемом, са кризом, као лекар кад почне
дијагнозу и покаже ти отворену рану. Но до краја добар беседник усмери ка
решењу али га не сриче, остављајући и слушаоцу
да буде творац утехе, а не њен конзумент.
Чини ми се да и
Бог некад тако заћути. Почне неку тешку „беседу“ и заћути. Остави нам простор,
имајући поверења да ћемо одгонетнути куда смо заједно пошли. Само што је тада
та беседа наш живот, а то ћутање се некад баш одужи. Тада је наше питање нешто
најтеже с чим се суочавамо, можда и нешто што ће нас изградити у сасвим
другачије, боље особе, а могуће, ако смо нестрпљиви и од Бога одступимо, и
нешто што ће нас уништити.
Кажу, не ставља
Бог на човека крст који овај не може да изнесе, но треба додати да нико ни не
може заиста да изнесе свој крст без Бога.
Но ту се опет
можемо упетљати у увек актуелне Јовове дијалоге са његовим саговорницима: зашто
би Бог дао доброме толико да пати? Ако Бог све зна, зашто би дао крст ономе за
којег зна да ка Њему неће доћи по помоћ? И на послетку, зашто је уопште створио
човека тако слабог на страдање, тако склоног грешкама – или смо то сви ми
својом вољом постали?
Више је питања
но одговора. Не сматрам да Бог допушта трагедије само зарад неких лекцијâ, те раније
поређење, може бити, и није најумесније. То је само једно од могућих објашњењâ
зашто Бог ћути. Убеђен сам да има много дивнијих покушаја да се нађе решење, но
ја се, као многи кроз историју, од псалмисте до вас самих – питам, трагам.
Попуњавам тишину чекајући одговор.
Сведок сам, као
и већина вâс, да многи добри, изузетни, побожни људи доживљавају трагедију за
трагедијом, невољу за муком. Неки ме питају шта сад, како сад, па чак и зашто
то - а ја не могу и не смем да изустим
ни једну реч. Ко ту, заиста, може бити мудар? Ту је једино Бог, да одговори, и
некад да пружи руке преко нас. Ту више загрљај и саучесно ћутање помажу, него
цитати и лично прегнуће да се нађе смисао иза завесâ времена, бола, смрти. Људи
које волиш дубоко пате? Не паметуј, јер и наумнији међу нама, на концу, није ни
кап росе на влати травке у поређењу са истином која је океан.
Радим у
медицинској школи, наравно да ће ме ђаци често питати зашто толико болести,
страдања и смрти, и међу добрима и међу невином децом. Но иако имамо лекцију
која се три часа бави овим и протеже се иста тема кроз многе друге разговоре,
на крају се све своди на једно. Буди утеха пре него што покушаш да разумом
докучиш разлоге. Неко плаче, загрли га. Неко је гладан, подели с њим оброк.
Неко је уплашен, пођи с њим тим мрачним ходником. Неко је тужан, подметни раме.
Неко је изгубљен, сазнајте заједно где треба да дође. Неко је несигуран,
похвали га.
Да ли ће ти то
пружити одговор? Не, неће, али си учинио све што си могао да патња буде мања.
Некад ће то помоћи, некад неће, али се ниси предао. Али си учинио све што си
могао да се други не преда.
Неће ти пружити
одговор али ће бити више лепоте и доброте у свету. Биће више Божијих дела у
свету.
А ако и сâм
страдаш, ако си и сâм уплакан, гладан, уплашен, тужан, изгубљен, држи се Бога и
не остављај Га, и Он на послетку неће оставити тебе. Буди Јов – питај се,
трагај, љути се ако те већ све снашло, плачи ако ти је срце стисло, урлај ако
ти је у грлу запело, само не остављај Бога. А ако Га и оставиш, у превеликом
болу и налету беса, јер слаби смо - врати Му се.
И причај, али
причај коме треба, не трчи лажовима, „видовитима“, сектама или лажним друговима
који одвлаче у пороке, сви одреда нудећи лажне утехе. Нађи искрене пријатеље и
држи их се. Кад те боли реци, кад нуде помоћ, не пореци. Не може нико сâм. Нити
треба, нити је Бог тако замислио. Окрени се ако треба и лекарима, духовницима,
психолозима.
Многи од оних
који су доживеле своје потопе, своја разарања, постају касније неки од најсилнијих
стубова љубави, пожртвовања, вере. Јер су спознали шта је истинско страдање и
скоро да хрле ка другоме кад и њега снађе. Да не буде сâм, да га не престрави
тишина, да увиди да Бог често и кроз људе љуби и кроз нечију кафу крепи.
Не бојмо се да
тугујемо са људима, да ћутимо са њима, да заједно са њима будемо неми пред
трагедијом која их је задесила. Само будимо са њима, да знају да смо са њима,
ништа више.
Али и ништа мање.
Марко Радаковић
Слични текстови: о упокојењу детета,
Коментари