Презир

 

Некад људе презремо јер имају врлине које нама недостају.

Речју, они нас подсећају на наше недостатке, наше промашаје илити грехове ( јер грех је управо промашај). И онда је лакше омаловажити њихове врлине него похрлити да их и сами освојимо.

Сећам се, током студирања сам имао цимера у дому. Био сам неуредан колико су углавном деветнаестогодишњаци неуредни – био бих задовољан да соба изгледа на корак од медвеђе јазбине. Овај мој цимер, с друге стране, инсистирао је на чистоћи, прегледности, уредности, свакодневно ме опомињући за све, од места где сам ставио (-бацио) тренерку, до мог реда да опет перем тоалет.  Мене је то тада веома нервирало, будући да сам имао друге приоритете у животу, а то је добити пролазну оцену на испитима и забављати се.  У соби сам само ноћио и окупљао скоро целу своју генерацију из богословије на паузама између предавања. Чак се нисам трудио да перем шољице за кафу већ бих куповао пластичне и бацао их. Речју, био сам аљкав и лењ. Често нисам поштовао ни цимерово време, будући да су током дана увек били ту и људи које бих доводио. А цимерово инсистирање на чистоћи сам доживљавао као неке придике и сувишна поповања. Често бих га исмевао, одговарао „да, драга“ кад ми каже да покупим прљаве чарапе с пода. Дао сам му надимак Асепсол -  „што ниси обрисао ципеле, љутиће се Асепсол“. И тек много година касније, кад сам основао породицу, кад сам постао затрпан обавезама и одговорностима, кад сам се суочио и са женом која тек има високе норме чистоће и уредности – схватио сам да је мој цимер итекако био у праву, а ја да нисам. Чак сам наишао и на психолошке студије које упућују да „прво треба да средиш своју собу“, па онда живот. И сад могу да анализирам колико ми је тада живот у целости био несређен (хаотичан), но чињеница остаје да сам ја цимеру замерао на врлини коју ја нисам успевао да изградим и задржим. Човек ме је нервирао јер је био бољи од мене – бар тај сегмент гледајући, а вероватно и у целости, нисмо се никад сасвим добро упознали.

И то је вечита прича, описана већ на почетку Светог Писма, у повести о Каину и Авељу. Љутимо се на нашу браћу и сестре јер знамо да су бољи од нас, у овоме или ономе. Љутимо се, јер су подсетници на нешто што ми нисмо, а можемо бити. Ретко када ми то себи признамо, већ нађемо разлог да их презремо, јер лакше је критиковати друге но себе. Лакше је друге омаловажити него признати себи своју нискост. Радије друге "снизимо" на своју висину, уместо да ми растемо.

Неко је педантан – „Ах, оптерећен чистоћом, има неки поремећај. Дотерује се као манекен, гордост је то.“ 

Неко организује хуманитарну помоћ: „Гарант се уградио, не знам ја одакле њему за оно ауто“.

Неко је добар појац – „Није му црква београдска Арена, као свој концерт да прави. А и то му једини квалитет.“

Неко мисионари у медијима: „Ето, промовише себе, оће да буде теолошки Бака Прасе. Оће да створи парацркву.“

И тако даље.

Тако је и кроз Свето Писмо и Свето Предање. Прва завист била је она коју је сатана искусио према људима. Он је отац зависти. Праоца Јосифа су рођена браћа продала у ропство јер је био паметан и имао је дар од Бога. Саул је пожелео смрт Давиду само зато што је у биткама био успешнији од њега и народ га је више волео. А Христа су ка Крсту привели свештеници који су били љубоморни. И сваки од њих је нашао изговор за свој грех и није на време увидео да их нису повредиле те личности, већ њихово поређење са њима.

Живимо у друштву и неминовна је наша склоност да се поредимо са другим људима. Али то је социјална, пролазна и грешкама склона димензија коју треба да избегавамо. Други могу да нам буду добри узори, а на жалост, некада и лекције. У Цркви Христовој једино треба да се поредимо са оним шта можемо бити сутра. Знамо да сви имају своје дарове и да смо сви призвани да служимо по својим даровима. Не постоји такмичење какво смо склони да виђамо у неким пословним компанијама – бар не би требало. Јасно је да ће они који успешно умножавају таланте бити више препознати и даље доспети, но то не чине да би се успињали по некој друштвеној и пословној лествици, још мање да би себе доказали у поређењу са другима – то чине јер дају све од себе, јер служе Богу и служе другима. Слика светог апостола Павла у којој је Црква Једно Тело, са Христом као Главом и члановима као различитим удовима – најбоље осликава значај сваког од нас и значај Заједнице Христове.

Неко је бољи од тебе? – радуј се. Радуј се тој различитости, јер не би ваљало да смо сви само у једном најбољи. Радуј се и што ти тај може бити учитељ, што следујући његовом примеру и сâм можеш да умножиш неку врлину или дар, но поштујући границе које ти је Бог дао. Ако даље од тога не можеш, не љути се, не хули, но благодари – неко други попуњава што ти не можеш. А ти попуни што неко трећи не може. И тако служимо једни другима, и тако се радујемо једни другима, и тако кроз различитости славимо Бога, од Којег смо и примили сваки дар и шансу.

Некад људе презремо јер имају врлине које нама недостају, а некад нас њихова врлина мотивише и подучи, да и сами пођемо да је освајамо. (Марко Радаковић)