Потребно је
разликовати критизерство од добронамерног позива на промену. То је замка у коју
се већина нас уплете.
Кроз Стари
Завет смо имали пророке који су позивали свој народ на промену, при том
изобличавајући њихове мане. То је чинио и последњи пророк, свети Јован
Крститељ, зато је и пострадао. То је чинио и Христос, у Својим сукобима са
фарисејима, књижевницима, јеврејским свештеницима... И апостоли су у
посланицама често скретали пажњу верницима да се не удаљују од чистоте вере и
морала. Но сва ова пророчанства, све ове смернице, нису биле ту да унизе људе
или их прокажу као недостојне, лоше, зле. Свака реч је срицана са надом на
промену, као кад добар родитељ опомиње дете или пријатељ кад усмерава
пријатеља. Ако би у критици изостао позив на промену или неки зрак наде ка
истој, то се онда претвара у једнострану осуду, пљување, осуђивање најближих, својих.
То је онда заиста срљање против Христовог "Не суди". При том
смештајући друге ниско сами себе уздижемо високо.
Како да не
упаднемо у замке критизерства?
Прво, кад
човек пред собом увек прво има своје недостатке, дубље размисли пре него што
осуди туђе. ("Зашто видиш трн у оку брата свога, а брвно у свом оку не
видиш?", пита Христос.)
Друго,
позвани смо да не судимо о људима, иако то не значи да не можемо да доносимо
закључке о њиховим поступцима и речима. Ако човек и греши, није он грех, то
није све што он јесте.
Даље, кад
човек упозна особе схвати да може да их воли макар и имали своје мане. Тада
разуме да против нечијих особина мораш говорити пажљиво, благо, некад и кроз
хумор али не и подсмех.
И, наравно,
уколико се особа и на благу реч увреди, то не значи да ми морамо своју реч да
погазимо и тиме неком дамо простора да истрајава на погрешном путу.
У свему
овоме треба се чувати гордости, јер гордост не дозвољава да се ставимо у
позицију грешника, чини да се поставимо изнад њега, може учинити и да похулимо
мислећи како ми нисмо грешни. А у ствари грешници суде грешницима јер греше
другачије (нађох мисао).
И треба
заћутати и отићи уколико заиста нисмо добро дошли, што је и Христос много пута
учинио.
У закључку,
сваки пут пре него што почнемо да пишемо или говоримо против своје земље,
народа, Цркве, не заборавимо да је то као кад иступаш против свог родитеља,
брата, пријатеља. Он може да има мане и недостатке, као сви што имамо, али
нећеш пљунути на своју крв, нити подићи камен да га бациш на утробу која ти је
живот дала и даје. Саветоваћеш, тешити, трудити се да разумеш, нађеш узроке,
сабереш последице, уобличиш значење.
А пре свега
тога, пре него што ишта и кажеш, ти учини. Покрени, промени, буди светлост
свету, а не онај који о тами говори и тамом заокупљује.
Марко Радаковић
Коментари