Једна од
најчешћих заблуда модерних хришћана је следећа: „Не морам да идем у цркву да
бих био добар верник, Бог је свуда, могу да Му се молим где год, можда сам ја
већи верник од оног који редовно иде у цркву“. Вера се сведочи увек и свуда, а
не само у храму, то стоји. Али хришћанство је много више од низа добрих дела и
молитава.
Извор наше
вере је у Светом Писму и Предању. У Светом Писму видимо да је тачно како
Христос подржава личну, приватну молитву (Матеј 6.). Али исто тако каже: „Где
су двоје или троје сабрани у моје име, онде сам и ја са њима“ (Мт. 18, 20).
Предао нам је Свето Причешће као начин прихватања Његовог спасоносног дела и
сједињења са Њим (Јн. 17, 21). Тертулијан, писац ране Цркве, сковао је до данас
живу изреку: „један хришћанин – ниједан хришћанин“. Не постоји изоловани
хришћанин. Ако је сам – он није хришћанин. Па како можеш да пројавиш своју веру
без других људи?
Кажеш да
можеш да будеш хришћанин без Цркве? - Христос је дошао да смрћу победи смрт и
нама дарује вечни живот. Ако се с Њим сједињујемо (кроз Причешће, у Цркви), ми
постајемо Једно с Њим и побеђујемо смрт – уколико, наравно, упоредо и следујемо
Његовом позиву ка љубави (која се пројављује кроз Заједницу).
Ако ово
одузмемо хришћанству, онда оно постаје низ моралних прописа. Хришћанство без
Причешћа, без Цркве, то је идеологија, збирка племенитих идеја, а не конкретан
сусрет са Богом и ближњим. Онда је Христос могао и није морао да постане Човек,
страда и васкрсне. Онда је Он споредна личност, ми се спашавамо, ето, својим
моралним животом и приватном молитвом.
Али нећемо
ми себе спасити – Бог нас спашава. Не спашава нас због наших добрих дела, већ
јер смо Њему пришли. Један свештеник из Америке је направио добро поређење:
сунце је ту, па је ту. Човек може да изађе пред сунце и да се сунча и добије
тен. Он није свој тен зарадио, сунце му је даривало, а његово је било само да
му приђе. Могао је и да остане у кући и да не добије тен. Ето, тако и наше
спасење: оно нам се дарује, Бог је тај који га дарује, наше је само да Му
приђемо, а љубав и оно што она пројављује, то је начин како му прилазимо, а
Црква – то је место сусрета. То је „напоље“. (О могућности спасења оних ван
Цркве неком другом приликом.)
У раној
Цркви, уколико хришћанин не би четири пута дошао на сабрање и причестио се,
сматрало се да и није хришћанин. Ако имаш риболовачку дозволу, а немаш прибор
за пецање и не долазиш да пецаш, да ли те та дозвола чини риболовцем? Тако се
многи крсте и скоро никад не дођу у цркву, сматрајући се хришћанима.
Како се
неко може сматрати хришћанином уколико је једна од најважнијих ствари које је
Христос рекао била: „Узмите једите, ово је Тело моје“, а он не дође и не једе
Његово Тело и не пије Његову Крв, и тиме не дели плодове Његове победе над
смрћу? Хришћанство је народ Божији сабран око Христа, а Христос је на
Литургији. Он предводи Литургију, не свештеник. Кажу, исто : „Бог је свуда“.
Јесте Бог свуда, но и влага је свуда око нас, у атмосфери, но ако желлиш да
угасиш жеђ одеш на извор чисте воде. Многи Цркву доживљавају као институцију,
као извориште организоване религије, док је ближе истини да је то народ сабран
око Христа. И, да, постоји организација, као што ће и у свакој породици
постојати договор и организација.
Овим појашњам оно што говоре извори Православне вере. Немам намеру да улазим у велике расправе или убеђујем некога да мора да иде у цркву – не мора, има слободу вољу, и ја то поштујем. Али нека промисли пре него што категорички каже да му Црква као хришћанину не треба. И нека, ето, само размисли да ипак оде на Литургију и да се причести. Свако добро свим људима добре воље.
(Марко
Радаковић, фотографија Levan Gabechava, још његових фотографија овде)
Коментари