Нашао сам мишљење неких модерних педагога да децу уопште
не треба водити на гробље. Кажу, шок је и траума.
Упоредо видимо децу која прихватају разне интернет
„изазове“ који укључују претрчавање прометне цесте или извођење склекова на
путу, па чак и изазивање ко ће дуже да издржи обешен о конопац.
Ако дете нема уопште развијену свест о томе шта је страдање, болест и смрт, оно стиче своје идеје које развија под утицајем игрица, клипова, итд. А у игрици је једноставно: јунака упуцају и он губи «хелт», губи бодове, ако и умре, поново ће устати.
Јасно да дете не треба излагати сувише великом стресу, то
нико не спори. Тако, зависно од узраста, дете неће ићи баби на сахрану. Али би
касније било пожељно да посети њен гроб. Да види колику пажњу, поштовање и
љубав родитељи посвећују гробном месту, паљењу свеће, молитви, помену имена
преминулих, тужно-радосним успоменама ... Да схвати важност те особе која је
привремено отишла али имамо одговорност да одржимо живим сећање на њу, и љубав.
Дете ће бити
тужно, кажу. Тако је, туга је саставни део живота. Губитак је саставни део
живота. Као и смрт, бар до Другог Христовог доласка. Нисмо овде само да бисмо
били срећни и то дете мора да научи. У супротном ће бити агресивно и/или
депресивно кад год није по његовом. Овде смо да бисмо били људи и борци, до
краја. Дете ће ово много једноставније схватити, али немојмо мислити да неће.
Стотине прочитаних дечијих молитава ми је показало да чешће моле за друге, но
за себе; да преко Бога поздрављају преминуле сроднике и поручују Му како им
недостају. Али оно што је важно: многа деца то не потискују, незадовољство не
претварају у срџбу; не мрзе ни Бога, ни живот. Прихватају тугу и узносе је ка
Богу. И то ће, молим се, чинити и кад одрасту у зреле људе.
Свест о смрти и о озбиљности исте, а у хришћанским
породицама и вера у поновни сусрет, све то делује васпитно на дете и помаже да
оно више поштује живот и ближње, али и да поштује смрт. То поштовање се огледа
у прихватању озбиљности и трагичности смрти; у схватању да нечија смрт не погађа
само ту особу но и многе друге који је воле. Тиме схвата и прихвата и сав
значај Христове смрти и Његовог васкрсења, развија свест колико га Бог много
воли. Како је један Михаило рекао тужно-радосно, пуног срца: «Па Он је умро за
нас!» А ако га Бог воли, и ако му је дао живот који је тако добар и леп, и ако
његова смрт погађа његове најдраже који га много воле, неће ни размишљати да
претрчава прометну цесту зарад неких лајкова.
То не значи да су сва деца која се одлучују на ове опасне
изазове лоше васпитана. Не значи да ће деца подизана без љубави ово чинити,
нити да ће она која су имала сву могућу љубав остати имуна на то модерно зло.
Дете, као ни одраслог човека, не можеш сместити у рецепт: непредвидљиви смо.
Али увек је боље и паметније учинити све што је до нас, молећи Бога да нам децу
сачува од лошег друштва и лоше одлуке. Тема је далеко шира и комплекснија,
једва да сам дотакао један њен сегмент, и мислим да би родитељи и психолози
могли много више и конкретније да кажу на ову тему, но ја.
Коментари