Христос
сведочи да ће други пут кад дође раздвојити људе као кад пастир раздваја овце
од јаради. Једне ће позвати к Себи говорећи: „Огладнео сам и дали сте ми да
једем; ожеднео сам и напојили сте ме; био сам странац и примили сте ме. Био сам
го и обукли сте ме, био сам болестан и посетили сте ме, био сам у тамници и
дошли сте ми. “ Праведници ће бити
изненађени и упитаће Га кад се то десило. „Кад учинисте једном од ове најмање
браће моје, мени учинисте.“ Друге ће осудити јер то све нису учинили и прогнаће
их у вечну муку. (Мт. 25, 31 – 46)
Последњи
суд, дакле, неће бити толико страшан онима који су живели сходно Христовом
призиву. Страшан ће бити бол због оних који Га нису препознали у другоме, но у
Царству небеском Бог отире сваку сузу са лица праведних – наступа вечни мир и
радовање. Можемо чак рећи да није Бог Онај који осуђује човека. Човек сам себи
за живота изграђује рај или пакао у који ће да оде.
Занимљиво
је да у причи о Суду уопште нема речи о људима који су чинили зло. Довољно је
што нису чинили добро. Грех је промашај циља. Грех нема суштину по себи. То је
други назив за не-љубав, не-дело; грех је пасивност, окренутост себи,
равнодушност према другом, према Богу. Негација живота. Смрт. Тама најкрајња.
Христове
речи звуче страшно онима који не желе друге да нахране, напоје, посете, угосте,
воле. Осталима су ове речи отрежњујуће и топле, драге. Бог мари за човека, ма
колико он наизглед мали био. И најмањи људи – Његова су браћа. „...учинисте ли
једном од најмање браће моје, мени учинисте...“ Толико скромности и смирења има
један Бог. Колико смо ми спремни да другога ословимо братом, али да то мислимо
из дубине душе? Колико смо спремни да и оног најмањег гледамо као себи
једнаког?
Хришћани
морају показати веру кроз конкретна дела. Иако је богослужбени живот извориште
и почетак сваког односа, он се не сме завршити унутар зидина храма. Мада
подржавамо сваку хуманитарну акцију и помоћ, треба увек стремити ка живом
односу. Лепо је донирати новац, још лепше је отићи у дом или болницу и
посветити време и пажњу онима којима је то потребно. Ми то не чинимо само зато
што је Христос то тражио од нас, као да тиме „зарађујемо“ спасење. То чинимо
јер је то природно, јер је то кретање ка циљу. Јер волимо.
Нека
би драги Бог дао да нас на последњем Суду Христос препозна као Своје, а до тада
немојмо бити успавани, већ Га још данас потражимо и заволимо у „једном од
најмањих“.
Коментари