Гробље

Некад  се опијем  временом, мислим да га има толико да један план вежем за други и десети. Па се изнервирам  ако погрешим кораке или ритам тог кола које се изнова и изнова окреће, често уз музику коју свирају други. На гробљу је тишина. Нико ту нема власт да свира. То је поље где часовници мирују. Ту је сваки твој план мањи од  биљчице коју ишчупаш из гроба драгих људи. То  је место где љубав пружа руке изван времена и простора ка онима до којих, чини се, не може. Ако је то место туге,  благословена је та туга.  Туговати јер је неко отишао и радовати се свему што је за нас био, то је као да сведочимо потребу његовог васкрсења. Као да смо живи сведоци у његову корист, на Суду.  Као да „позајмљујемо“ свој глас Богу и већ овде говоримо: „Гладан сам био, нахранио си ме...“ Или,  можда још лепше: „Волим те, макар и да ниси ништа за мене учинио“. Можда тако Бог позајмљује Свој глас нама? Скоро сви глаголи се могу изговорити у прошлом времену али  не и „волети“.  Не можеш рећи „волео сам“ тог и ту. Ако је прошло, онда то и није љубав. „Љубав никад не престаје“ (1.Кор.13,8)   Настављамо да волимо преминуле и верујемо да и они и даље воле нас. Одлазимо на гробља да освежимо успомену, да будемо сведоци великанима. А некад, некад је то и најлепше место да се из перспективе смрти сагледа сопствени живот. Гробље је  збирка испричаних прича, а наша прича још тече. Ми је још исписујемо, стварамо, и некад заборавимо да ће јој доћи крај, да нико осим Бога нема  на располагању све странице овог света. Само с Њим можемо мирно затворити задњу корицу наше књиге. Само ако храбро живимо и волимо можемо се надати да ће сва туга и загонетка смрти бити разјашњена, и да ћемо се сви заиста „срести лицем у лице“. (1.Кор.13,12). (Уочи Побусаног понедељка, 2020.)