Пад са пута



Сунчан дан након вишедневне кише. Бистар дан, свеж, омивен, а при том и празник, Велика Госпојина. Зашто овог јутра не бих отишао на Литургију  у једно оближње село које прославља храмовну славу? И с том намером се пробудим раније, прекрстим се и започнем свој кратки пут.

Возио сам спорије него иначе, уживао сам у природи која ми је улазила у видокруг, упалио сам  и неку радио станицу са веселим мелодијама. Гле, ено га неки соко, горд и пажљив, вреба жртву са високе гране. Зеленило пријатно оку, облаци као са слике. Сунце пријатно греје лице.

Чек, је ли то малопре био човек у каналу поред пута?

Ту, поред кривине?

Да ли да станем?

Да ли ми се учинило?

Ма није ми се учинило, био је то човек и некако згрчено је лежао у каналу.

Можда је била нека гардероба?

Откуд гардероба тако бачена у канал?

Можда је страшило? Страшило које је пало?

Ма какво страшило, ту никада није било страшило, био је то човек!

Да ли да станем, да се окренем? Колико је сати?

Већ касним на Литургију.

Какве то везе има, ено га жив Христос у јарку, окрени се!

Чекај, не могу сад нагло да станем, возило је иза мене, већ се збунио возач јер успоравам.

Ма био је то мигрант. Они тако некад заспу поред пута.

Да ли заспу поред пута?

Можда мигранту није добро, човек је човек, окрени се и помози му!

Све и да му није добро, како му ја могу помоћи?

Наравно да могу, могу му дати воде, могу позвати хитну помоћ.

Али шта ако му није ништа, ако је само тако придеремао? Испашћу глуп!

Па шта и ако испаднем глуп, учинио бих нешто што је људски. Боље испасти глуп него испасти нечовек.

Аха, а шта ако ја одем да му помогнем, а он извади нож и опљачка ме. Чуо сам много прича о насилним мигрантима.

Добро, ако су неки насилни, не значи да су сви, не могу се препустити предрасудама.

Можда је неки пијанац! Па шта и ако јесте, очигледно није добро човеку!

Утом сам се обрео испред цркве, звона су звонила и Литургија је почињала. Ушао сам у цркву, целивао икону, стао за певницу, јавио се познаницима, питао треба ли помоћ. Не треба, има их довољно. Стао сам са стране и пратио Литургију, али мисли су ми се стално враћале на човека у јарку. И не само то, него ми  је већина молитава сад звучала као моја оптужба пред којом немам никакву одбрану.

„Благочестиви и христољубиви род хришћански да помене Бог...“ – ја се никако не могу убројати у благочестиве и христољубиве, оставио сам човека на милост и немилост.

„За овај свети храм и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега...“ –  такав нисам ушао, где ми је вера, страх Божији, где ми је побожност!? -  али помолићу се за све ове добре и побожне људе који су такви ушли у свети храм.

„Отпуштај и опроштење грехова и сагрешења наших...“ – то да тражим, то да молим, док упоредо грешим и заборављам човека који страда?!

„...управо Самог Себе предаде за живот света...“ – ето, Син Божији дао је живот за мене, а ја пет минута нисам одвојио да станем поред странца који би ми могао бити ближњи, само да сам ја тако одабрао.

И после сваке од ових помисли, мене све нешто трза да одем, да не лажем Бога јер то нема смисла чинити, да исправим свој криви пут ако се још увек може исправити. Осећао сам се као лажов што сам уопште ту! И све размишљам: можда је човека неко ударио аутом, па побегао. Можда је сваки секунд важан, важнији од мог присуства на Литургији. Ја да мислим да ме Бог овде спашава  док не мрдам прстом да другог спасем? А онда се одмах потом утешим како претерујем, вероватно је мигрант на путу да пређе границу и будући да путује пешке, само мало је прилегао да одмори, они иначе седну тако на пут поред аутобуске или на земљу у парк. Па опет себе прекорим јер  се тешим сопственим предрасудама,  кукавичлук и млаку веру маскирам у рационално резоновање.

Кад је дошао ред на Причешће, ја ни да мрднем. Не могу, ноге саме одбијају. Срце ми се узлупало, неки хладан зној ме облио. Прекрстим се и изађем из цркве. Упалим ауто и пођем натраг, нешто брже но што сам дошао. Успорим док сам се приближио оној кривини. Гледам у јарак прокопан дуж пута. Возим споро, скоро да сам стао. Напослетку и зауставим ауто, упалим сва четири светла и изађем. Почнем да шетам дуж пута и осматрам.

Нигде никог.

Видим у пољу два човека како нешто раде мотикама.

Одахнем -  да, биће да је један од њих одморио ту, на сунцу. Да, биће да су дошли зором, па су правили паузе.

 Али ту су и два бицикла наслоњена на оближње дрво – не сећам се да сам видео икаква бицикла. Можда их само нисам уочио?

 А можда неко заиста јесте страдао, па га је неки бољи човек уочио и одвезао у хитну помоћ?

Никада нисам сазнао истину.

Сео сам у ауто, наставио пут и понављао: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Те вечери нисам могао да заспем. Прво сам се молио Богу да помогне ако је ико страдао. Али онда је почело нешто друго да ме брине.

Невезано за то да ли је неко страдао или није, да ли је неко одмарао или заиста пао од удара аутомобила, невезано за то да ли је то било страшило или моје обично привиђење – оно што је истинито и сасвим утврђено је то да сам ја био нечовек. Да сам био сасвим попут оних из Христове приче који нису застали да учине страдалом који је лежао поред пута.

 Увек се ми поистовећујемо са добрим примерима у Христовим причама и изрекама, а тако је лако, сувише лако наћи се у улози негативаца. Гордост нас спречава да то увидимо.  

Прошло је много година а ја и данас, кад год пролазим поред те кривине, сетим се како сам мали. Не знам да ли је ту ико страдао, ико пао,  највероватније није. Пратио сам медије, слушао приче, чак и питао једног пријатеља који ради у хитној помоћи да ли је одатле било позива, као да он ради у свим сменама и прима све пацијенте.

Нико ту није пао осим мене.

Mарко Радаковић

Сличне приче Неђо Списак грехова

Коментари