Вера и наука - приступ катихете

 Вера и наука нису у сукобу, нити искључују једна другу. То је нешто што сваки православни катихета/вероучитељ мора да предочи ученицима. Науку и теологију треба представити као два начина да се спозна једна Истина. Узимајући конкретан пример, најчешће недоумице јављају се по питању описа стварања света и човека у књизи Постања који  на први поглед делује у супротности са актуелним научним теоријама.  Приликом објашњавања, катихета не сме категорички одбацити науку и приступати буквалном тумачењу библијског текста, без освртања на теолошки и историјски контекст књиге Постања.

Приликом наставе потребно је подржавати и подстицати критичко мишљење код ученика. Хришћанске догме не смеју бити тек изложене и остављене ученицима да буду прихваћене као датости, као нешто спољашње. Да би неко заиста прихватио хришћанско учење,  потребно је да га прихвати „изнутра“, да му Смисао постане близак и јасан. Православни катихизис , наравно, не сме да се креће по тлу рационализма и схоластике, јер Бог није доказив, нити се може анализирати као било који објекат научног истраживања. Са друге стране, не смемо прибегавати ни слепом „догматизму“, вери која није повезана са личним доживљајем и литургијским искуством, и којој се приступа без критичког размишљања. Децу управо крајности често удаљују од вере, или у блажој варијанти, од личности вероучитеља.

 Моја супруга, рецимо, као дете је ишла на веронауку коју је организовала црквена општина.  Запамтила је велико разочарење када је свог вероучитеља  питала нешто о реинкарнацији. Он је заузео оштар, груб  став, и просто рекао да су то глупости и да га не пита тако нешто.  И она дуго није сазнала зашто је реинкарнација погрешно схватање загробног живота. Деца су „сунђери“, она упијају знање, интересују се, упознају свет, упознају Бога. Вероучитељ мора бити спреман да одговори на сваки израз њихове знатижеље ( ако се она, наравно, креће у оквирима потраге за смислом). Ту нема места нетрпељивости и категоричким одговорима без стрпљивог објашњења.

У медицинској школи, где вршим службу катихете, ученици имају још израженије критичко мишљење. На часове, осим  православних хришћана, долазе и они који се изјашњавају као атеисти или агностици. Занима их. Логично, чујем много различитих, често и сасвим неправославних ставова и мисли. Било би то семе бачено на тврдо тло ако бих на све њихове аргументе просто рекао: „Тако пише у Писму и тачка“. Аргументи вере, тамо где је могуће, морају да се прилагоде начину размишљања слушалаца, као што је Христос параболама приближавао Истину савременицима.  Некад, дакле, кад је то могуће, вера се приближава ученицима језиком науке. Са друге стране, чујем и веома зрела размишљања у којима ученици, рецимо, идеје еутаназије и абортуса одбацују како  позивањем на Божије Откривење, тако и  научним аргументима (неке од њих, искрено, ни сам нисам знао).

Устаљени назив „веронаука“ је у суштини погрешан – то није тек излагање „науке“ о Богу. Циљ катихизиса није само научити (иако се и то чини), циљ је усмерити. Катихизис је усмеравање младих људи ка Цркви, ка литургијском животу, ка Царству небеском. Он своју пуноћу не доживљава  у оценама и показаном знању,  већ у активном литургијском заједничарењу и у пуноћи хришћанског живота који из њега произилази.

Дакле, православни катихизис, иако није наука нити има жељу да то постане, науку уважава и може се њоме служити у настојањима да приближи веру младима. Али увек ће се бавити и темама које нису у целости објашњиве речима и које су изван домета науке, темама које остају да буду слободан избор сваког човека: да ли да верује у Васкрслог Христа и радост Њиме обећану.