Потресе ме
колико мало се сећамо наших страдалих, погинулих, прогнаних. Колико се лако
одрекнемо своје земље и људи. Колико ретко помињемо своју историју и претке.
Важно је да смо ми безбедни.
Али замисли
да живиш окружен мржњом, само због своје народности. Да мораш тихо да причаш на
улици и да ти деца долазе кући уплакана јер им псују мајку српску. Замисли да
не можеш да се запослиш, лечиш, не можеш без бојазни да носиш барјак у литији.
Тако би почело. Замисли да увече не можеш да заспиш, јер те је страх да ли ће
први комшија ући и убити целу твоју породицу. Да се срећеш са смрћу и страдањем
на сваком кораку. А замисли да једног дана морате, просто, спаковати две торбе
и оставити кућу коју сте с муком сазидали за себе и своје потомке. Напустити
брдо по којем си као дете трчао. Оставити гроб својих родитеља да га, могуће,
никад више не видиш. Отићи у другу земљу, где је ваздух другачији, не мирише
исто биље, људи имају другачије навике, мисли, речи; где треба да почнеш да
живиш изнова, али не можеш се отрести осећаја да ниси у свом дому, и не можеш
зацелити ране преко ноћи. Многи најближи су погинули, разболели се, телом и
душом. Да ли би онда прича о Олуји, или о косовском прогону, била стара, досадна
прича коју треба да заборавимо и само у том забораву наставимо ка Европи?
Много,
много људи сва ова страдања не мора да замишља. Они су то осетили и осећаће док
су живи. То је бол о којем не причају често, труде се и да не размишљају о
њему, јер имају своју децу, унучад и животне бриге... Али он је ту, некад
притајен и далек, некад итекако оштар и мучан.
Велики
проблем нас, Срба, јесте што често ућуткамо саучесно срце зарад себичних
интереса. Што најбрже и најлакше заборавимо и занемаримо своје људе, и
међусобно се делимо и мрзимо.
Проблем је
и кад приче о страдању више негују мржњу према злотворима, него љубав према
страдалим праведницима. Немојмо тако. Старадали заслужују више пажње но
злочинци. Треба тражити и молити правду, али по сваку цену избегавати мржњу –
колико год то некада тешко било. Не треба, нипошто, живети у мржњи. Туђа мржња
нам је све то и донела. Треба се окренути ка Богу и најближима. Љубав исцељује
многе болове.
Али никад
не треба да заборавимо. Никад не треба да заћутимо. Никад не треба да правимо
компромисе противне истини и правди. Не постоји, нити ће постојати овоземаљска
корист која је важнија од истине. Где год невини страдају, које год народности
били, човек мора одржати чисто и саучесно срце да се к њима окрене - делом, речју
или молитвом.
Сви невини
који су убијени – уселили су се у Нову Земљу, Царство небеско. Сасвим сигурно
Бог не напушта ни преживеле који носе ожиљке од туђе злобе. Живот им није лак,
крст им је тежак, али нису сами. Опет, љубав зацељује многе ране.
Запалимо свећу страдалима и сећајмо се њих и њихове жртве. Упалимо једну свећу и за преживеле, нека им Бог подари нове радости и миран дан. И једну за себе и своје најближе. Да нас Бог све сачува, и никад, никад до наших породица да не дође рат, мржња и прогон.
(Марко Радаковић)
Слична прича Неђо
Коментари