Питање:
Када желимо са неким да ступимо у брачну заједницу који би требало да нам буду мотиви?
Покушај
одговора: Обострана спремност на пожртвованост, труд, жеља за даљим
изграђивањем дубоке повезаности, добра воља да с неким сасвим делиш живот.
Нађеш саборца и пријатеља и кренете у борбу. И наравно, потребна је и физичка и
духовна привлачност. Али нема оних холивудских илузија: идемо да будемо срећни
заједно. Не, идемо да се боримо заједно. Ту је мир кад се пробудиш поред вољене
особе, ту је сигурност кад те разуме, плаче и смеје се с тобом. И ти са њом. Ту
су и срећни моменти, али брак не сматрам нечим "живели су срећно до краја
живота". Многи се узму лакомислено, у жару, вођени тиме. Воле партнера,
али много, много више воле себе. Па је упитно и да ли је то љубав потребна и
довољна за здрав брак. Супружник/ца није тик неко ко ме чини срећним, јер буде
много тешких ситуација, и није мој аниматор и забављач, но неко ко ме чини
дореченим. Неко с ким имам дом, кога могу назвати породицом, у кога имам
највише поверења. Ето тако некако. Што не мора да значи да су они који нису у
браку на неки начин „недоречени“, далеко било. Човек се остварује на различите
начине, кроз различите односе. И то је све у реду. Није у реду кад смо себични
и кад увек бежимо од сваког односа. Но то је друга тема.
Жеља за срећом, упркос увреженом мишљењу, није мотив за брак. Волети и бити вољен доноси мир, не нужно и срећу. Може те неко волети и можеш неког волети, па баш због те љубави или кроз њу осетити мноштво страдања и трагедија. Љубав није само емоција, она је утемељење, сидро, нешто што нам даје снагу да стојимо кад су срећа или несрећа ту. Волети и бити вољен је један од најлепших и вечних ствари, јер љубав јесте вечна. Срећа - није. Мир, радост, то је постојаније. Срећа је ватромет који некад више заслепи него што обасја пут, радост је вечно тињајуће светло које нам показује где смо и ко смо.
Коментари