Колико православни Срби читају Свето
Писмо? Колико су упознати са Божијим планом који се испуњавао и испуњава се
кроз целу људску историју?
Можемо слободно рећи: Срби срамотно мало читају Свето Писмо. Ово закључујем, без осуђивања, већ ради буђења свести, да бисмо се мало отрезнили, јер можемо слободно рећи да смо успавани и лењи.
Колико оних који би у попису становништва рекли да су Срби православне
вероисповести, колико њих долази редовно на Литургију? Изузетно мало. Они
долазе у цркву на, како кажу, „веће празнике“ или мимо богослужења, чисто да
запале свећу. А редовно учешће на богослужењима је неопходно да би се чуло и
правилно разумело Свето Писмо. Већина тропара, кондака и осталих богослужбених
песама заснована је на Божијем Откривењу записаном у Светом Писму или усмено
преношеном кроз Свето Предање. Богослужбене песме нису ту само да би
испоштовале неко давно установљено правило, нити само да би утицале на нашу
емоцију ако је за певницом добар појац, не, оне су ту и да нас подуче, да нам
укажу на Божију љубав која се не смањује кроз векове, кроз миленијуме. Иако ми
као човечанство, чини се, само тонемо дубље и дубље, Бог нас и даље воли,
силније и силније. А ми о томе често немамо појма. Јер нам је тешко и напорно
да узмемо у руке Његову записану реч и запитамо се какве то везе има са нама
данас.
Многи не знају ко је Бог и какав је Он или су стекли сасвим погрешну слику
под утицајем народних, често неправославних обичаја, под утицајем медија и
њиховог искривљеног и изопаченог представљања Цркве. Неко је направио
карикатуру Бога и многи су поверовали да је то Он. Једни поштују ту карикатуру,
док су је други презрели (и можемо рећи, с правом), али, са друге стране, нису
уопште потражили правог и истинитог Бога.
Постоје и трећи, који су жедни воде Живе, и трагају, и моле, и истражују и
созерцавају, и желе да живе по речима истине. Али они, некада, нису усмерени добрим духовницима, некад сами
покушавају да нађу смисао. Па се чини да би прво да сазидају кров, па онда
темеље. Но то није могуће. Тако одмах крену са великим подвизима, строгим
постовима, неутемељини у вери у Бога. Читају монашку литературу, а да нису
читали Свето Писмо.
Чуо сам у реду за Причешће дете које је питало оца: «ко је то?», упирући
прстић у икону Христову. А отац је рекао: «не знам, можда Свети Петар». То
можда није страшна ствар јер свакако се причешћују. Неко ће рећи: није битно
знање, но жива вера. Али ми не можемо чисто и истински веровати у Бога ако не
знамо ни Ко је и какав је Он и какав је значај свега што је учинио и чини за
нас.
Постоји велика опасност од пројекције. Тако ће људи склони гневу веровати у
Бога који је осветник, кукавице ће веровати у Бога који ће све у животу решити
уместо њих, насилни мушкарци да су узвишенија бића у односу на жене, и то
правдати лошим познавањем Библије, итд. Ако вери одузмемо знање, онда је сасвим
оправдана замерка марксизма да је вера опијум за народ. Онда се свако «дрогира»
својом идејом бога, а нико не верује у Једног истинитог Бога који превазилази и
надилази људске идеје, а свакако се открио у Личности Исуса Христа.
Једном речју: немојмо мислити да је Бог оно што ми претпостављамо да јесте.
Ми учитавамо своје идеје о Богу. Некада нешто и погодимо, али и погрешимо, јер
смо људи, склони грешкама. Свима саветујем да сами прочитају Свето Писмо. Да
бисмо га правилно разумели, неопходно је богослужбено искуство и духовник да
нас усмери. Иако свако може и треба и сам да га чита, Свето Писмо се истински
разуме у Заједници (Цркви). У почетку читање може деловати напорно али не смемо
да заборавимо, то је Божија реч коју су писали богонадахнути људи. Они који у
Бога верују, нека читају Писмо из искрених мотива и труде се да повежу са
својим животом. Тада ће благодат Божија утицати и давати плод. Ако чак и не разумеју
сада и одмах, разумеће касније, ако ишчитавају и моле се, и напајају се са
извора чисте истине. А она је у Цркви Божијој.
Свето Писмо, дакле, није нека књига
резервисана само за свештенике и само за Литургију. Свето Писмо треба
свакодневно да се чита, и уопште не претерујем кад кажем ово. Све што Црква
говори, то је само настављање на Христове речи.
Зато, на крају крајева, и свештеник после читања Јеванђеља на Литургији
сваку своју беседу почиње са «У и ме Оца и Сина и Светог Духа». То је кратка
молитва којом он моли Бога да му не дозволи да говори у своје име или да
учитава своје идеје у Његову пројављену љубав. Он кроз беседу испољава себе,
али вођен Духом Светим. Он, дакле, не наступа као издвојен и себи довољан
говорник, као неки политичар који брани идеологију, или филозоф који објашњава
своје идеје. Он «позајмљује глас Богу», да тако кажемо, усмерава ка Истини која није ствар древне историје, нити је Библија
мртви подсетник на ствари које су се некада десиле. Не, Божије Откривење је
живо, актуелно, и биће такво у вечности. Стално жив дијалог и однос између Бога
и Његовог народа.
У Светом Писму, нарочито Новом Завету, ту је описано све што нам је
потребно да знамо о Богу: ко је Он, колико нас воли и шта је учинио и чини за
нас. Човек се пред толиком љубављу просто осећа разоружан. Онда много више цени
оно што му је дато, онда много више има храбрости да учини ама баш све да
пројави своју веру.
Замислите да имате пријатеља који је дао живот за вас. Већ то је велика,
изузетна љубав, и ми бисмо свакако осећали како имамо дужност да овај живот
поживимо најбоље што можемо да испоштујемо његову велику жртву. А сад замислимо
да Бог који нам је дао и свет на који ћемо доћи, ваздух који ћемо уздисати,
храну коју ћемо јести, крв и органе у нама, мисао која је слободна попут ветра,
осећања, сва чула, мишице и кости, драге људе који нас воле и које волимо,
замислимо да је Он био спреман да сасвим невин да умре за нас, не бисмо ли ми
живели вечно. Ми то не морамо да замишљамо јер се десило. Али ми то морамо да
знамо. Имамо одговорност. Јер он је био Бог и уопште није морао да умре због
овако малог и ниског бића какав је човек. А јесте. Јер нас воли.
И све Његове речи, све Његове смернице, утехе, загрљаји, стоје записани у
Светом Писму, а нама је тешко да читамо. Речи звуче «старомодно». Написане су
на јекавици. Као да то није српски, јел? Мука тешка. Прочитамо десетине
текстова жуте штампе дневно, често на језику који вређа интелигенцију, а тешко
нам је да прочитамо десет реченица из Светог Писма. То говори о нама. Нисмо
свесни дара који имамо, који нам је надохват руке. Не желимо да разумемо колико
је велика љубав Божија јер можда негде подсвесно знамо да ћемо постати свесни велике
одговорности да на ту љубав одговоримо.
А не тражи Он много од нас. Само да будемо сенка Његове љубави. Не можемо никад
волети колико нас Он воли. Али бар будимо сенка тога.
И све вас позивам да, ето, од сутрашњег дана, задајте себи задатак да прочитате
дневно једно зачало Новог Завета, то вам неће одузети више од 5 минута дана... Ако имате било шта што вас збуњује или вам
није јасно, питајте свог парохијског свештеника или духовника. И наравно: Реч
Божија се тешко може разумети и доживети ако не живимо литургијски и врлински.
Слушајмо Јеванђеље и беседу након њега,
то је нешто што нам може живот спасити. И уопште не претерујем кад кажем ово.
Свако добро од Господа, срдачан поздрав.
„Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано.“
Коментари