Милка

 Како си, баба-Милка?“

„Добро је, срећо, извини што не устајем. Уболи ми ове иглетине у руку. О, мајке моје, доша’ да ме види. Оклен ти?“

„Ја овде студирам.“

„Е, нека. Ја сам ваље диванила да ћеш бити неки научник. Е. Паметан на матер. Срећа ниси на нашу страну повука’. Ово ми је братов унук, видере што је леп.“, похвалила се баба Милка жени која је лежала у кревету до њеног. Ова сусретљиво климну главом.

„Би ли банану пој’о?“

„Не бих, баба Милка, хвала, ево и ја сам ти донео.“

„А враг вам срећу затра! Шта ми банане доносите, кад сам ја банане јела? Од њи’ се гушим. Могла би торту умесити од ‘вол’ко банана. Који дан данас?“

„Четвртак.“

„Доће Миле сјутра, он ваље петком долази. Докторови су из Брувна, познавала сам му тетку. Сједи, Бане, сједи. Оћеш каву да скувам?“

Често ме у нехату зовне Бане. То је један од њених синова. Сва четири сина отишла су у Немачку да живе и раде. Баба Милка је са педесет година остала удовица. Док јој је брат био жив долазио јој је и помагао, касније и њега нестало. Али није се Милка дала растужити. То је била жива ватра од жене. Са седамдесет је сама кречила, окопавала башту, правила зимницу, ишла у сваку комшијску кућу да диже кукурузе. Сама би утоварила три тоне угља, да комшилук није видео шта ради и дошао да јој помогне. Једног лета сам је срео како вози бицикл, питам је како је, она одговара:

„Ма требам вене оперисати прексјутра, поискакале ки змије, видере.“

„Па смеш ли онда возити бицикл, баба?“

„Лакше ми точком, идем да помогнем Савкици да обере вишњу. Ајде, поздрави кући.“, рече баба и оде у журби, а мени уопште није било тешко замислити је како се пење на врх вишње и довикује се у доколици са баба-Савом.

Тек понекад била би сетна, тиха, замишљена. Причала би о својим синовима, снајама и унучадима, жалила се како је њима тежак живот у туђини. Али никад их не би корила што је ретко посећују. Кад би јој понестало послова по дворишту, у кући и по комшилуку, баба Милка би уживала у свом хобију. Поставила би мали, дрвени троножац испред капије, села би под дебелу сенку старог ораха и плела џемпере, зепе, капе, шалове.

„За дјецу.“

Док деца дођу – прерасла би исплетене џемпере.

„Ето, прешла се баба“, говорила је баба Милка насмејана од уха до уха. Кад деца дођу то је празник. Радовање. Игра. Баба би подетињила више но обично. Шетала би с децом руку под руку, плаћала им бескрајне вожње рингишпилом на сеоском вашару, а чини се да би се и сама на вртељку попела, али неће деци да поквари игру. Куповала им слаткише, месила колаче, испуњавала сваку жељу. А кад би деца отишла, баба није седела под орахом, ређе би код нас свраћала на кафу и траву међу циглицама у дворишту чупкала би спорије. Док се не навикне на празну кућу и своју самоћу. Како би јој се нада за новим сусретом враћала, тако би баба опет живнула и настављала по старом.

И сад, у осамдесет и некој, лежи у болничком кревету, ословљава ме Бане и нуди кавом и ракијом.

„Нећу, хвала, баба.“ Било ми је необично да видим како јој се под белом спаваћицом премршаве груди боре за ваздух. Омршала је, ослабила, али као да није изгубила свој елан, премда је тело подло издаје.

„Имате ли спанаћа?“

„Немамо, бако, није мама сејала.“

„Доњећу вам ја. И на онај телевизор да зовнете моје, да их видим. Ово ми је од брата покојнога унуче.“, рече својој сусетки. Али госпођа је спавала.

„Де убаци које дрво, Бане, зима је.“, рече баба Милка и промешкољи се у кревету. Био је август. „Обуци џемпер, срећо.“ Заћутала је, склопила очи. Мислио сам да је заспала и да би требало да одем.

„Који је дан данас, Марко?“, упита ме после скоро минута ћутње.

„Четвртак, баба. Четвртак је.“

„Доћи ће Миле сјутра. Он увијек у петак дође.“

Миле је ипак дошао у суботу.

А у петак је баба Милка умрла.

(Марко Радаковић)