Ђуја

Сестра и ја бисмо се сакрили у мрачан, узан простор између спољашњих и унутрашњих врата. Мирисало је на лаванду коју је Ђуја ту оставила у малим платненим врећицама. Срце би нам јаче залупало кад бисмо чули њен спори корак.  Ђуја би отворила врата,  а ми бисмо пуни усхићења искочили пред њу: „Бууу!“, дрекнули бисмо, трудећи се да наши дечији гласови звуче дубоко, промукло и страшно. Она би комично вриснула, а ми бисмо се пуна срца засмејали.

 „Ау, препали сте ме!“, говорила би гладећи нас по главама.

 Ђују су волела сва деца из фамилије. Можда јер је и она сама била као дете. Живела је са сестром Јованком у огромној швапској кући коју је некад настањивало дванесторо деце. Многи су се одселили, поудавали, поженили, добили децу и унучад са којима би сваког лета посећивали стару, прохладну кућу и две сестре. Ја сам их пуно чешће виђао, јер смо били и комшије.

 Ђуја је имала руке мршаве као гране. Њено смирено лице увек је било уоквирено марамом: као мали нисам знао да ли она уопште има косу. Кад год бих дошао у њихово пространо и уредно двориште, била је у покрету. „Нешто чепркам”, рекла би, а онда посвећено наставила да чисти код кокâ или да сакупља својим кошчатим прстима воћке за ракију коју би пекла сваке године, за госте. У послу би носила кожно прслуче које је као девојчурак донела из Лике. Ако није било посла, шетала би низ дугачак ходник, изнова и изнова. Њена соба је мирисала на крушке које су дозревале у витрини и биле намењене сестри и мени. Свако вече би навијала стари, бели часовник кад се појави тачно време пред почетак „Дневника”. Била је чиста, педантна, тачна. Мирисала је на сапун, крему и лаванду.

 Научила ме је да играм разне друштвене игре: мице са белим и црним зрневљем пасуља, домине, „мађарицу” искрзалим картама и „Не љути се, човече”. Била је добар партнер за игру. Никада се није љутила кад губи, а њено кукање и честитање  било је смешно. Док је добро видела, шила је. Често би наместила своју „багат” машину за шивење да ради у празно, а деца би стискала папучицу машине до изнемоглости: точак се брзо вртео! Сваки месец дала би сестри и мени који динар од своје борачке пензије. Једне године, у време кризе, није могла за рођендан да ми дâ новац, те је, како је знала и умела – направила лутку. То је био један симпатичан лутак. Јолиним креоном за очи био је неспретно исцртан једноставни, пренаглашени кез и две тачке на место очију. Био је тако млитав, смешан и оригиналан да сам га, иако сам прерастао лутке, заиста волео.

 Волели смо да „плашимо” Ђују. Сакрили бисмо се, искакали, она би вриштала, а ми бежали од казне која ама баш никад није уследила. Једном се она, као и увек, клацкала на својој плавој столици без наслона. Пожелео сам да је уплашим, па сам кришом, иза њених леђа, цимнуо столицу, али – она је пала! Мајка ме је извикала, а Ђуја, која се овај пут заиста уплашила и повредила, само је рекла: „Није намерно”. Те вечери сам се кришом у кревету заплакао и замолио Бога да ми опрости што сам је повредио.

 Ама баш никад нисам видео да је љута или нервозна. Никад је нисам чуо да је некоме одбрусила. Госте би дочекивала с осмехом, радосно, али уједно и помало стидљиво, јер су јој указали велику част што су јој дошли. Вероватно због те чисте, скоро дечије стидљивости није се никад удала. Тек касније сам сазнао да је била болећива као девојка. Није желела да због тога некоме буде терет.  

 Кад сам мало одрастао и уместо сока од вишње код мојих баба-тетки почео да пијем ракију, видео сам како Ђуја губи у партијама таблића од неке нове деце. Намерно је бацала погрешне карте и пренаглашено очајавала. Сатима и сатима слушала је дечије монологе, безброј пута одговарала на иста питања, брала са девојчицама беле раде и заиста чувала букетиће у регалу у својој соби, у шољици с водом. Нашао сам у њеној кутији своје смешне цртеже док сам био клиња. И цртеже моје мајке, тетки, ујакâ. На већини њих била би нацртана Ђуја, као прут са главом у црној марами, како држи дете за руку. И на сваком цртежу – кокошка, коју је она волела више од свих животиња. Све нас је  учила да нацртамо кокошку.

 Временом се све више уносила у екран телевизора да види тачно време. Док је шетала ходником додиривала би руком зид. Престала је да држи коке и није било деце коју би учила да послажу пасијанс. Свакако то више не би ни могла, јер није видела. Последњи пут кад сам је видео, нисам је питао како је, јер није могла да одговори уобичајено: „Само да сам на ногама!”. Али зато је она мене из постеље искрено, срдачно, онемоћалим гласом питала: „Како си, Маркић?”.

 Без Ђује сигурно не бих био иста особа. Подучила ме мудрости, иако није никад имала намеру то да учини. Дала ми је снажну, јасну поуку, а да ми ниједном није говорила како да живим.

Само ме је волела.