Пређи на главни садржај

Ко нас је привео Христу?

Треба поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка Православљу. Свима су потребни. Али опет, нису нас они привели Богу. Бог нас је привео Себи.


Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.

Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.


Крајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Који је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин.

Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.


Коментари

Популарни постови са овог блога

Марама у цркви?

Да ли жене морају да носе мараму у цркви?
Не. Ношење мараме није погрешно, чак је и веома примерено, и у складу са православном традицијом, али није обавезно.  Ношење мараме, у суштини, има више културолошке него  теолошке узроке. Свети апостол Павле налаже женама ношење мараме у Првој посланици Коринћанима („И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана“.1.Кор.11,5) , али то није учинио из неких теолошких разлога. У  Коринту је постојао Афродитин храм са храмовним, сакралним проституткама -свештеницама које су бријале главу. Зато Павле налаже да жене носе дугачку косу (1.Кор. 11, 14-15). Исто, у паганским ритуалима, жене би склањале вео (=мараму) кад би тобож падале у транс и пророкавале. Павле забрањује било какву сличност са паганским ритуалима, и зато упоредо са забраном гологлавости  – у истој реченици помиње и забрану пророковања и шишања до главе.  Зависно од поднебља и културе, обријана женска глава је у то време оз…

Хришћани и тзв. Ноћ вештица

(Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.)
„Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале …

Чека нас празан гроб

Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама.        Не бих умео рећи да ли је то добро или лоше. Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра. Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је ишколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је постао светски цењен научник. Дошао је из иностранства, написао и прочитао посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине и наде, пун неке радосне туге. Сви су тужни што се опраштају од старца али су радосни што је он био део њиховог живота.       На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала.       Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег.        Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.          А био сам и на страшним сахранама. …