Излет у Београд

Нека иде живот, решимо ми да се провозамо овим последњим чудом технике, брзим возом Соко. Прво мораш да купиш  карту  преко интернета. Не може то као раније, кад си се као студент шверцовао и потплаћивао кондуктерâ за мање паре, или кад си путовао два сата и презнојавао се. Нема, сад као господин човек одеш на интернет, искликћеш где је потребно, резервишеш и сатницу, и воз, и купе, и седиште. Клик, клик, клик – готово. Кад се сетим оног теглења торби, гужви пред шалтером и редовног кашњења возовâ који смрде на све могуће смрадове које човек може  да замисли (и које не би ни могао да замисли), дошло ми некако невероватно да је све ово истинито. Реко, ма немогуће, има нека зачкољица сигурно.

Дошли ми на новосадску железничку, видим, и њу средили, уљудили, склонили гнезда голубова са сатова и високих ћошкова, ставили мрежу на улаз, да птице наново не улазе, али џаба, улазе опет.

Птица је то.

Сакрили су неким преградама пероне које још уређују, видимо само перон за наш Соко експрес. Нека пријатна жена са мужем и троје деце чека исти воз као и ми, збунила се, не уме да прочита карту са телефона. Будући увек љубазна и сусретљива, понуди се моја госпођа да им то растумачи и како је мобилни био осетљив, грешком  «одскролује» поруку. Сад оста петочлана породица без карте, изгледа моја жена обрисала. Улази у смеће на мејлу, нема тамо карте. Улази у спам, нема ни тамо.  Воз само што није, људи испланирали путовање, презнојавају се, шесторо глава се надвило над мобилни у потрази за картом. Изгугламо  решење, погледају “све поруке“, и нађоше, хвала Богу. Моја жена се извињава, ова госпођа вели како нема потребе, желела је да помогне, није намерно обрисала. Долази воз на спрат, ау, воз на спрат, ја се одушевим кад видим и аутобус на спрат, све се надам да ћу да будем горе.

Били смо доле. Нема везе.

Бројеви седишта некако сулудо постављени, типа, седиште број 40 и 46 једно уз друго. Гарант био пијан онај који је лепио бројеве. Али то није био проблем, Срби смо ми, сви смо сели како нам одговара. Воз креће у минут тачно, а мени дошло да плачем кад се сетим колико сам времена свог живота протраћио чекајући возове који касне, па чекајући да пођу, па кад се покваре и стану у сред недођије, чекајући да наставе. Иде воз, а не чујеш оно чк – чк, чк –чк, и не треба му 15 минута да извуче 60 на сат, него одмах шиба, ето нас у Сремским Карловцима за минут.  Сви се одједном сликају, као да су у спејс-шатлу и ван земљине орбите. Замоли нас нека фина породица да их усликамо. А лепо, срећни људи што се возе брзим возом, нисмо ми навикли. Срећан и ја, некако ми нереално делује.

Возим се брзим возом у сред Србије.

Долази стјуардеса пита 'оће ли ко шта попити. Стјуардеса, еј. Дотерана, фина жена, има, додуше ботокс у уснама, али ја памтим само средовечне кондуктере у раздрљеним кошуљама и униформама из осамдесетих, те ми ово огромно изненађење, још и послужује пиће. Неће нико. Како ли ће сад она браћа што су редовно у воз улазила са дволитром пива, такозваном „крмачом“, и започињала исповести о свом животу са апсолутним странцима? Добрих сам се прича тада наслушао. Сад не стижеш ни да заподенеш разговор.  Свега пола сата прошло од поласка и ето нас на станици Београд-центар.

Само што то није центар и немамо благе везе где смо.

 Станица Прокоп, у ствари.  Живели смо обоје годинама у Београду али у неке делове града нисмо залазили. Пењемо се из железничке на пут и ја спонтано запевам: „Београде, Београде, ја волим твоје насмејане улице!“. Није то била баш сцена из мјузикла, нити су се други укључили у моју песму и плес (штета), нити нешто посебно волим Београд, али мало сам га се зажелео. Није ни да га мрзим, само мислим да је прљави бучни мравињак. Будући да сам интроверт, често ми и физички буде лоше кад се нађем у великој гужви. Много људи ми је физички сувише близу -  у градском превозу, на улици, у маркетима, испред киоска,  свуда! Не можеш ни у тоалет да одеш, а да неко није поред тебе. Са друге стране, можеш да на улици лоше певаш и играш, и никога апсолутно није брига за то.

 То је дивно.

Нисмо нашли киоск да купимо  карту и шверцовали смо се у градском превозу неколико станица. Већ на првој је ушао човек који је за бакшиш свирао народњак на хармоници.

 Класика.

Храм Светог Саве је дивно сазидан и украшен, заиста светско чудо људске креативности и духовности. Као и у свим величанственим људским творевинама, због сталног протока људи који свему томе приступају из ових или оних разлога, човек не може да нађе кутак да се искрено, у тишини, загледа у себе и помоли. Претпостављам да је утисак другачији кад се служи Литургија, али тад нисам успео да се ваљано обратим Богу. Примећивао сам и многе који би се фотографисали у различитим позама поред иконâ и иконостаса,  но да не испадам неки који више гледа друге но себе, прећутаћи своје утиске о овом помодарству.

Иако је у храму свакако било лепо, Богу сам се усрдније помолио у цркви Ружици на Калемегдану. Размишљао сам да ли ћу срести неке фејсбук познанике, но нисам, а и били смо сувише кратко у Београду да бисмо се икоме јављали – имам у Београду и драге кумове, и сестре, и фамилију, но били смо тамо свега неколико сати.

Прошетасмо и поред Београда на води, што ми је био најдосаднији део излета. Сликао сам се поред оног џиновског у-ес-беа, Боже драги, смешне зграде, на шта оно личи. После сам закључио да је то џиновски флеш у који се складиште сви „амини“ са интернета, па ће бити пуштени на интернет по другом Христовом доласку.

Шетамо Калемегданом. Трубачи код цркве Свете Петке, неко крштење, шта ли. Екскурзије немиле, клинчадије не можеш проћи, бука, учитељица се дерња из петних жила: "Куда ви идете, стани!?". Ето их они што продају џиџа биџе, мајице са Путиновим ликом, сатове са неким иконама, Боже ме прости, казаљка полази од носа Светог Јована, на шта то личи. Праве неки и ону вашарску вуну, други кокају кокице, неки човек свира акустичну гитару у пролазу и одједном ту су и диносауруси на излазу из Калемегдана јер то је крајње логично, диносауруси на војној тврђави. Било је ту још којечега, да ли и онај туристички возић, заборавио сам све. Кажем ја жени: "Овде сад само фали онај клован на штулама што прави фигуре од балона и имаш комплетан доживљај!"
Није прошло мало, на Кнез Михаиловој видим џиновску панду, то јест, човека обученог у његов костим, пролазим и крстим се. И кога онда видимо?
Погађате, кловна који прави фигуре од балона.
Само није ходао на штулама али рачунам да је то комплетан доживљај.

Пошто сам иначе циција и не волим да дајем велике паре за лошу храну, скренули смо у сасвим споредну улицу где смо прождрали слане палачинке. Но нисам одбио женину жељу да у Кнез Михајловој пробамо смрзнути јогурт, причала је о том јогурту и пре него што смо пошли, каже, нешто ново.

Зову га фрозен јогурт Ајсбокс.

Ајао, чим га не зову српским именом, но се гађају терминима, гарант кожу с леђа деру.

Гужва немила, као да се џаба дели, улазимо унутра, све осматрам имају ли где истакнуте цене. Свукуд пише «niskokalorično», «italijanski frozen yogurt“ , „bez glutena“, а ја читам „скупо“, „скупо“, „скупо“.

 Сипа нама радница у чашу тај смрзнути јогурт. Да не знам да је јогурт, рек'о бих да је сладолед на точење.

„Што се зове ово ајс бокс?“, питам ја њу, све очекивао добићу неке коцкице.

„Зато што се једе из чаше у облику кутије.“, рече она и даде ми обичну пластичну чашу са тим сладоледом. Ја гледам у чуду. „Понестало нам је коцкастих чаша.“, објасни она.

Аха.

И сад ти треба да сâм ставиш преливе на тај јогурт, па ти све скупа наплате. Дођосмо ми на пулт са преливима и додацима, мене све страх.

„Нећу ја ништа, само ћу ово, да се освежим.“, велим жени, све гледам где су цене, што лепо не напишу да се виде колико ово кошта.  Најзад нађох, написане су цене изнад и тако непрегледно и са енглеским фенси-шменси називима да ја не умем то да протумачим, још и немаш времена да се задубиш у бројке, око тебе тискање, трпају људи себи. На оном непрегледном ценовнику чак и грамажу спомињу, ајао, мере ти на милиграм, скупо као дрога.

„Мораш нешто да ставиш, шта ти је, не једе се то само. Ево, имаш дињу, боровницу, имаш чоколадни прелив, карамелу комбинуј како те воља.“, вели супруга.

Стоје они исецкани ананаси и љешњаци испред мене, и као да ће да ме опљачкају. Ставим ја две коцкице ананаса и кашичицу чоколаде, ајд, можда и не виде.

Две те чаше око петсто динара.  Каже жена, ајде, па није страшно, види она да сам мало претрнуо пре пазара.  Велим ја, није то до пара,  кад је бег био циција, купићу ти ја још једну са кивијем и вишњом.

Није толико ни лоше.

Као ладан јогурт.

Одемо у музеј, ја нисам никад био. Најдубљи утисак ми остављају наше старе иконе и фреске. Нешто изузетно, човек ако дуго гледа те старе иконе може да заплаче. Затим смо се најдуже задржали посматрајући слике Паје Јовановића и Уроша Предића.

Седнемо ми и на кафу. Моја жена по обичају заподене причу са сваким, чак и са љубазном конобарицом која не зна куд ће од посла. И конобарица  има ботокс у уснама, као и многе које смо виђали по граду. Некад се питам да ја нисам старомодан, да нисам као они мушкарци из прошлости који би увек уочавали ако жена носи паталоне, а не сукњу. Па би говорили «не осуђујем ја, него нисам навикао да жена носи панталоне, што носи панталоне кад има суккњу». Тако и ја, што стављају то у главу, кад им Бог дао усне које не изгледају као да их је цртало дете у првом разреду.

Ваљда сам старомодан.

Посетили и споменик Стефану Немањи. Не знам чему прозивке, мени је споменик стварно леп.

Уплашили смо се да ћемо се изгубити или задржати у саобраћају, па дошли на железничку сат времена раније. Мислили да уђемо у тај, ранији воз, али нису нас пустили. Каже, не може, чекајте овај за сат времена, а можете са том картом и на овај редовни воз који стиже за пола сата.

Тај редовни воз који је требао да стигне за пола сата нисмо ни дочекали јер је каснио дуже од пола сата. Неке ствари се не мењају.

Нека девојка пита моју жену кад има воз за Батајницу, уме ли она да растумачи ред вожње. После ме жена пита:  „Зашто сви мене нешто питају и са мном се запричају?”

„Зато што си отворена за разговор и спремна да помогнеш.”

„Па и ти си... спреман да помогнеш...”

Да, не делујем увек оран да неког слушам.

У повратку опет показали карту на мобилном, па кондуктерка апаратићем само скенира, а оно се чује «бип», и готово. Господски. Размишљао да ли из ћефа да попијем пивчину у возу, но ипак нисам, требало је возити из Новог Сада.

Све у свему, леп излет у Београд.

Марко Радаковић

Сличан текст: Запис о једној свадби